Podsetimo se, ukoliko je to potrebno: Srbija je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, a usaglašavanje sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom (ZSBP) EU predstavlja deo pregovaračkog poglavlja 31. Ovaj proces nije puka formalnost – on je izraz solidarnosti sa evropskim partnerima, zajednički odgovor na globalne izazove i način da se izgradi kredibilitet kao pouzdan i odgovoran akter. U aktuelnom međunarodnom kontekstu, usaglašavanje sa ZSBP znači zauzimanje jasnog stava protiv agresije i represije, te potvrdu da evropske vrednosti doživljavamo kao sopstvene.
Nasuprot tome, neusaglašavanje sa ZSBP ima konkretne i negativne posledice. Usporava tempo pregovora o pristupanju, dovodi u pitanje pristup finansijskoj i tehničkoj pomoći EU (uključujući Plan rasta), i onemogućava učešće u zajedničkim misijama i inicijativama Unije – poput civilnih misija koje često hvalimo. Dodatno, narušava poverenje država članica koje ocenjuju naš napredak, a poverenje je valuta u deficitu.
ISAC fond već godinama pažljivo prati stepen usaglašenosti Srbije sa odlukama i deklaracijama EU u oblasti spoljne politike. Trend je jasan: stopa usaglašenosti opada – sa prošlogodišnjih 59% na ovogodišnjih 52%. Političke kalkulacije i geostrateški interesi očigledno imaju prednost nad preuzetim obavezama. Cinici će reći da „nigde ne piše“ da kandidati moraju da se usaglase u 100% slučajeva – ali ako je tako, zašto je Srbija po ovom kriterijumu bliža Gruziji nego susedima iz regiona?
Od ukupno 123 deklaracije i mere EU, Srbija se usaglasila sa 64, dok je 59 odbila. Tematski, neusaglašenost se najčešće odnosi na deklaracije koje se tiču Rusije i Ukrajine – što ukazuje na nastavak politike balansiranja uprkos ruskoj agresiji. Takođe, Srbija se nije usaglasila sa stavovima EU o Iranu, Moldaviji, Venecueli – što svedoči o nedoslednosti u podršci demokratskim vrednostima – kao ni o pitanjima ljudskih prava, sajber bezbednosti i zabrani hemijskog oružja. Ovakav pristup otvara pitanje stvarne posvećenosti međunarodnim normama.
Ovakav stepen neusaglašenosti ne može se objasniti tehničkim razlozima. Naprotiv, on ukazuje na duboku strategijsku ambivalentnost vlasti u Beogradu. Iako se deklarativno zalaže za članstvo u EU, praksa pokazuje da se u donošenju ključnih spoljnopolitičkih odluka više vodi računa o tome da se ne uvredi Moskva ili Peking, nego Brisel. Problem Kosova se pritom koristi kao zgodan izgovor, iako mnoge deklaracije nemaju direktnu vezu sa dijalogom.
Zbog toga poglavlje 31 ostaje jedno od najproblematičnijih, a kredibilitet Srbije kao kandidata dodatno je kompromitovan. EU sve jasnije poručuje da usaglašenost sa ZSBP nije formalnost, već test političke volje. Srbija, međutim, pokazuje da joj je suverenitet u odlučivanju važniji od solidarnosti sa evropskim partnerima. U stanju duboke političke krize, Beograd ostaje na raskrsnici između Istoka i Zapada – ali zapravo sve dalje od evropskog puta.
Marko Savković