Sve video snimke sa temama sa Okruglog stola možete videti ovde
21 aprila 2009.g. ISAC fond je organizovao drugi Okrugli sto u okviru projekta «Praćenje rusko-srpskih odnosa“. Okrugli sto poslužio je i za prezentaciju trećeg i četvrtog izveštaja projekta. Izveštaje možete pogledati ovde.
Okrugli sto je bio značajan događaj u Srbiji koji je dao mogućnost da srpska javnost čuje poznate analitičare i naučnike iz Rusije, Ukrajine, Nemačke i Srbije. Učesnici panela na Okruglom stolu su bili dr Modest Kolerov, direktor i urednik Informacione agencije „Regnum“ iz Moskve, dr Nikolaj Petrov, naučni savetnik Moskovskog Karnegi centra, dr Jaroslav Pilinski, direktor „Kennan“ kijevskog projekta, iz Ukrajine, dr Dušan Reljić, viši naučni istraživač, pri Nemačkom institutu za međunarodnu politiku i bezbednost i Aleksej Timofejev, sa Instituta za noviju istoriju Srbije.
- Učesnici o Savremenoj Rusiji, njenom susedstvu i region(u) privilegovanih interesa
Ovu temu na Okruglom stolu je moderirao Žarko Petrović, Konsultant za pitanje Rusije i ZND ISAC fonda. On je istakao, u toku Okruglog stola četiri osnovna pitanja o savremenoj Rusiji, o susedstvu i regionu-ima privilegovanih interesa i o ruskim vrednostima u kontekstu zapadnih vrednosti.
Dr Nikolaj Petrov je tokom ove prve sesije stola povezao rusku unutrašnju, sa ruskom spoljnom politikom i istakao da su, posebno u poslednjih 8 godina u Rusiji institucije sistema slabile, usled politike predsednika zamene institucija tzv. Supstitucijama, koje nemaju nikakav legitimitet. Rusija je danas, prema Petrovu, previše centralizovana i previše unitarna država, gde odsustvuju teže i protivteže (checks and balances). Samim tim, njen sistem je neefikasan. Iako to nije bio preveliki problem tokom ekonomskog prosperiteta, jer je neefektivnost bila nadomešćena ogromnim novcem, sada, u vreme krize, taj novac nestaje a problem nastaje. Prema Petrovu pravi problem Rusije je suština ruskog političkog sistema, a ne ekonomija, kako to trenutno predstavljaju i čime se trenutno, u vreme ekonomske krize, bave ruski političari. Taj politički sistem vodi sve većoj neefikasnosti i upravo je njega potrebno modernizovati, uprostiti i unaprediti.
U Rusiji, prema Petrovu, postoji podela na „čuvare“ i „činitelje“. čuvari, koji su u većini bi da sačekaju da prođe ekonomska kriza nadajući se da će Rusija tada moći da vaspostavi situaciju kakva je bila pre krize, a činitelji bi da nešto promene odmah. U okviru činitelja postoji dalja podela na one koji predlažu izolacionizam od ostatka sveta čiji je broj nažalost veći od broja onih „liberalnih“ činitelja koji predlažu liberalizaciju i učešće Rusije u globalizaciji.
Rusija ima, osim ekonomske, još dve svoje krize: Prva je pitanje kriza vezana za prihvatanje novog ekonomskog modela koji Rusija želi da usvoji. 2007.g. usvojen je koncept državnih korporacija a model se sastoji u ogromnom ulaganju u velike projekte, i mnogo podseća na industrijalizaciju 40-tih i 50-tih godina. To je, prema Petrovu pogrešan put koji se više ne preispituje u Rusiji. Druga kriza je pitanje koncepta spoljne politike koji je predstavljen u avgustu prošle godine (u Gruziji) koji je takođe, prema Petrovu pogrešan. Taj koncept je povezan sa širenjem NATO, pitanjem Kosova i donošenjem odluka u ruskom susedstvu bez učešća Rusije i to je rezultiralo novom politikom i konceptom zone privilegovanih interesa. To je, prema Petrovu, ruska reakcija na politiku Zapada da odluke u ruskom susedstvu donosi bez Rusije, što je u neku ruku razumljivo bez obzira na to što je u avgustu prošle godine taj koncept bio prenaglašen.
U vezi sa vrednostima, Petrov je istakao da je tradicionalno gledano u Rusiji država važnija od pojedinca i da se to teško menja, ali da se ipak menja. Mladi ljudi u Rusiji danas imaju slične poglede kao i mladi na Zapadu. Pitanje tih vrednosti je povezano sa pitanjem „meke moći“ Rusije, koja danas ne postoji, jer u Rusiji ima jako malo strateškog mišljenja a „meka moć“, kao koncept, zahteva strateški pristup države.
U ruskoj političkoj misli postoji stara predstava da se unutrašnja politika razvoja posebno od spoljne. Promene u unutrašnjoj i spoljnoj politici su neizbežne ali ih ne treba očekivati dok se ne iscrpe sredstva akumulirana tokom poslednjih godina. Osim toga, jedan od zaključaka Petrova je da se Rusija neće posle krize vratiti u situaciju pre krize.
Rusija, prema dr Modestu Kolerovu, živi u uslovima kada su globalna ekonomija, investicije i kapitalizam umrli. Za poslednjih 20 godina Rusija je imala posla sa susedima koji se vode principima ne samo ekonomskog već i poltičkog nacionalizma.
Ima malo predloga o putu modernizacije Rusije u doba krize niko prema Kolerovu. U doba sadašnje krize, ekonomski nacionalizam i okretanje prema unutrašnjoj tražnji je uobičajena stvar čak i za Evropu. Pitanje, prema Kolerovu, nije u tome da li postoji ili ne postoji autoritarni režim u Rusiji, već u tome što se ispostavilo da Rusija, kao i svi drugi u svetu, nije bila spremna na ekonomsku krizu. Najprogresivnije grane privrede, koje su prošle investicije i kapitalizaciju na zapadu prve su stradale usled krize, tako da sada postoji prirodna orijentacija na unutrašnju tražnju, i tu nema nikakvog političkog konteksta.
Kolerov vidi ruske elite koje diskutuju u uslovima ekonomske krize kao diskusiju između vladajućih birokratskih liberala, birokratskih evropejaca i birokratskih suverenizatora. Sistem političkih partija u Rusiji odavno odgovara sistemu u Evropi, naročito u svelu činjenice da političkih partija u smislu u kome su one postojale u 19. veku više nema. To su danas ili politike grupe, ili klubovi ili organizvoane izborne grupe.
Što se tiče medija u Rusiji, Kolerov je istakao da se državna televizija se odavno pretvorila u sredstvo masovnog kulta ali da je 90% štampe opoziciono a da je procenat publike internet medija je jednak procentu publike štampanih medija.
U Rusiji spoljnu politiku vodi predsednik a ne Ministarstvo spoljnih poslova. Nova koncepcija spoljne politike iz 2008.g. koju je predsednik Rusije odredio zaostala je za realnošću za 10 godina. Tek prošle godine je bilo priznato ono što je Rusija sve vreme radila u poslednjih 10 godina, a to je da štiti svoje interese u susednim državama u regionu privilegovanih interesa. Kolerov misli da to nije imperijalizam, već minimalna zaštita svoje kuće na svojim granicama. Privilegovani interesi Rusije su, prema Kolerovu su, između ostalog zona tranizta i bezbednosti a sama koncepcija je, prema g. Kolerovu kopija Monro doktrine SAD. Novo susedstvo i Istočno partnerstvo Evropske Unije su takođe samo region privilegovanih interesa EU, ali je razlika u tome da zemlje koje su članice Istočnog partnerstva neće donositi političke odluke već će samo delegirati svoje suverenitet EU, kao što su to učinile već npr. Ukrajina i Gruzija predajući vojnu kontrolu nad svojim armijama NATO-u. Na posletku, Arhetipni faktor ruske spoljne politike je to da se mnogi spoljno-ekonomski projekti se razvijaju nezavisno od unutrašnje politike. Prema Kolerovu, to je pogrešno.
Osnovno što Srbija treba da očekuje od Rusije, prema Kolerovu, je da Rusija potvrdi svoje investicione projekte, mada se, obzirom na složene odnose Rusije sa Ukrajinom čini da ti energetski projekti za Rusiju i nemaju alternativu.
Što se tiče pitanja Kosova, pozicija Rusije nije bila planirana kao ni njen program dejstava. Pozicija Rusije po Kosovu je bio više moralna nego pragmatična, ali je Rusija bila intelektualno spremna za kosovski problem. Obzirom da je za Kosovo najtačnija prognoza skeptična i pesimistička. Kolerov misli da članstvo Srbije u EU i NATO nema alternativu, ali da je druga stvar je to što stupanje u EU ne garantuje teritorijalnu celovitost Srbije.
Na kraju, Kolerov je podvukao da Rusija nije imperija i da ne može i neće kupovati ljubav ni od koga. Na primeru Ukrajine, on je rekao da Rusiji „nije potrebna pro-ruska Ukrajina, već pro-ukrajinska Ukrajina“. Kolerov je izrazio svoju skepsu u vezi sa tezom da je Evropa zaista i nosilac evropskih vrednosti i da postoji pojam „evropejaca“ što je mitologija. Njegova je teza da se vrednosti nikako ne smeju pretvarati u predmet trgovine ili robe. Smešni su razgovori o tome da u Rusiji postoji poseban odnos između pojedinca i države, kao što je to tvrdio Nikolaj Petrov. Za Kolerova, osnovo što ima Rusija i što je vredno za svet je velika nauka i kultura i realna mnogonacionalost. Kolerov drži da je u bliskoj budućnosti moguća ekonomska i politička degradacija a tamo gde je degradacija tamo je i eksplozija nacionalizma i unutrašnjeg konflikta a Rusija, samim tim, nema drugog izbora osim da bude jaka.
Dr Dušan Reljić je istakao da su SAD i NATO odnele odlučujuću i jasnu pobedu u borbi za uticaj na Balkanu. Postoji izjava tadašnjeg predsednika Putina na aerodromu Slatina iz 2001.g. da Rusija ima u regionu Jugoistočne Evrope strateški interes u geopolitičkom smislu i kulturne i religijske srodnosti između naroda na ovom prostoru i Rusije. Sadašnji ruski predsednik Medvedev je 1 septembra 2008.g. istakao da države koje se nalaze u regionu privilegovanih interesa Rusije ne moraju nužno da se graniče sa Rusijom. Međutim, prema Reljiću, ova izjave treba sagledati u kontekstu širenja američkog uticaja i kontrole na Balkanu od 1990.g. do danas. Obzirom da su Hrvatska i Albanija pristupile NATO-u 1 aprila 2009.g. i da je članstvo Makedonije i Crne Gore verovatno, ostaje pitanje Srbije, kao države od posebnog interesa za Rusiju kao i bosanskih Srba koji mogu ili ne moraju da se slože sa članstvom Bosne i Hercegovine u NATO. U Srbiji [i Bosni i Hercegovini] se konkretizuje strateški interes Rusije da se predupredi ili odloži članstvo Srbije [i Bosne i Hercegovine] u NATO. Pitanje ulaska Srbije u region privilegovanih interesa Rusije je otvoreno, obzirom da se podrška Rusiji u Srbiji povećala posle proglašenja nezavisnosti Kosova a smanjila se podrška pristupanju Evropskoj uniji. Prema Reljićevom mišljenju, postoji kauzalni odnos između stepena integrisanosti Srbije u EU i stepena uspeha snaga u Srbiji koje teže alternativama drugačijim od evropskih integracija Srbije. To ograničava mogućnosti Rusije na Balkanu i u Srbiji ali dopušta različite opcije za budućnost.
Rusko očekivanje posle završetka Hladnog rata je da takođe bude dobitnik i da postane partner Zapadu, što se nije desilo. Garancije koje su Rusiji date u sklopu razgovora oko ujedinjenja Nemačke da NATO neće širiti svoje vojne instalacije na zemlje Varšavskog ugovora nisu bile ispoštovane i tu „Rusija ima pravo da se oseća izigranom“. Rusija je pokušavala da se uključi u međunarodnu zajednicu („bandwagoning„), u nadi da njeni će njen privilegovan interes biti uvažen na području Jugoistočne Evrope. Obzirom da je doživela je krah projekcije vojne snage na Kosovu tu politiku je počela da preispituje a prošle godine u Gruziji je pokazala da će tamo gde može da projektuje svoju snagu to i činiti. Ključni momenat za Rusiju i njene interese je bio njen pokušaj da projektuje svoju vojnu moć u Srbiji 1999.g. posle zauzimanja aerodroma Slatina. Tom prilikom i od tog trenutka je već uspostavljen lanac država koje su istovremeno i granica projekcije ruske moći na region Jugoistočne Evrope.
Predsednik Medvedev je [u junu u Berlinu] 2008.g. predložio teme za razgovor sa Zapadom: pitanje Kosova, pitanje raketa u Istočnoj Evropi i nuklearno razoružanje. Reljić je skeptičan po pitanju mogućnosti da osim nuklearnog razoružanja, druge teme budu prihvaćene iz čega proizilazi da dolazi razdoblje pojačanog sukobljavanje Rusije sa zapadnim partnerima. Obzirom da SAD odbijaju taj privilegovani interes Rusije tj. tu težnju da bude uvažena u regionu Jugoistočne Evrope, postoji mogućnost da i u narednim godinama ostane kontinuitet rusko – američkog sučeljavanja na ovom prostoru.
Dr Jaroslav Pilinski je istakao da Ukrajina, koja je nezavisna država, već dugo godina teži da svoj put razvoja veže za zapadni model zato što se sovjetski sistem dokazao kao neefektivan. On je podvukao tezu da centar mora da ima program za periferiju te da se pitanje separatizma oduvek postavlja kao pitanje nedostatka programa centra za periferiju, što je bio problem i bivšeg SSSR-a i današnje Rusije. U Ukrajini njene političke elite često koriste Rusiju kao izgovor za promašaje u unutrašnjoj politici i tu su se Pilinski i Petrov složili. Većina Ukrajinaca vidi Rusiju i Ruse u veoma pozitivnom svetlu, za razliku od toga kako Ukrajinu vide u Rusiji. Pilinski je istakao da je odgovornost za prošlost vrlo važno priznanje za budućnost a da se Rusija nije sa njome suočila.
U razgovoru u okviru prve sesije su učestvovali još i prof dr Miroslav Jovanović i Dragan Vukšić, predstavnik Foruma za međunarodne odnose iz Beograda. Prof Jovanović je istakao u vezi sa odnosom centar – periferija da je i u bivšem SSSR-u i u bivšoj Jugoslaviji, mnoge krivice koje su u realnom životu bile krivice centralnih i federalnih vlasti bile vezivane za prestonice novih država, u svetlu toga što te nove prestonice država, iako su težile da budu naslednice starih, nisu mogle da preuzmu odgovornost za ono što su stare federalne vlasti radile. Dragan Vukšić je istakao da je pitanje privilegovanih interesima nije jasno jer iz onoga što je bilo rečeno na okruglom stolu proizilazi da je reč o posebnim interesima i da je pitanje ko je privilegovan u tim odnosima, da li Rusija ili zemlje iz tog regiona privilegovanih interesa. Takođe, u vezi sa vrednostima, Vukšić je izrazio svoje neslaganje sa Kolerovim o tome da vrednosti ne idu na tržište, ističući da u savremenom svetu je sve na tržištu ali da su stvarne civilizacijske vrednosti samo one koje nadžive svoje stvaraoce.
- Učesnici o Rusiji na Balkanu i o Srbiji i ruskim interesima na Balkanu
Ovaj deo Okruglog stola je moderirao Prof. Dr Miroslav Jovanović, koji je postavio ton početnom delu razgovora tražeći od učesnika osvrt na momente u istoriji rusko – srpskih odnosa, a posebno o stereotipnim predstavama Srbije u Rusiji. Jovanović je istakao da postoje faze u odnosima između Rusije i Srbije, dobra saradnja ali i momenti razilaženja. On je podvukao potrebu da se izbegne česta zamka da se rusko-srpski odnosi posmatraju u stereotipnim klišeima kao „maćuška“ ili „zloj i despotizmu sklonoj Rusiji“ obzirom da su oba stereotipa netačna i štetna. Jovanović je istakao da je Rusija uvek dosledno u svakoj od situacija štitila uvek razumljivo svoje interese, ali da je uvek bila prisutna kada su se donosile krupne odluke koje su se ticale Balkana. Na posletku, on je zatražio od učesnika jedno tumačenje rusko-srpskih odnosa i trendova, pogotovo kada se ti oni uporede sa celinom ruskih spoljnopolitičkih interesa, obzirom da se u srpskoj javnosti o tome govori kao o nečemu što je kontinuirano i neprimenjivo.
Aleksej Timofejev je istakao da tradicionalne srpske predstave o Rusiji počinju još pre početka 19 veka, kada se formira slika Rusije kao zaštitnika Srba. To je prema njegovom mišljenju dovelo do stereotipa da je Rusija stalno štitila Srbe, do ekstrapolacije pojma majke na stranu državu i na posletku do odlaska u drugu krajnost, koja je zbog sukoba te predstave Rusije sa realnošću dovela do frustracije i do fobija u delu srpskog građanskog društva. Ta podela srpskog građanskog društva je preživela do današnjeg doba. Odnos Rusije prema narodima Zapadnog Balkana nije imao toliko realni kontinuitet kako se to čvrsto veruje. Logičnije je izdvojiti niz posebnih, manje povezanih razdoblja. Takvih razdoblja je bilo, prema Timofejevu, četiri od kojih neki mogu podeliti na pod-razdoblja. Na posletku, istorijski gledano, pogrešno je tvrditi da je postojala neka neprekidna politika Moskve na Balkanu ali, isto tako je pogrešno tvrditi da periodi ruske politike na ovom prostoru nisu imale nikakve veze jedan sa drugim.
Poseban značaj Okruglom stolu je dao ambasador Ruske Federacije u Srbiji, Aleksandar Konuzin. On je istakao značaj Balkana i Srbije u ruskoj umetnosti i kulturi sa čime se svaki Rus tokom svog obrazovanja upoznaje. Sadašnje stanje rusko-srpskih odnosa u balkanskom kontekstu je značajno, obzirom da postoje određene „protivrečne tendencije“ i konfliktni potencijal u pojedinim državama na Balkanu. Događaji u jednom delu bivše SFRJ mogu da izazovu nestabilnost na čitavom prostoru. Međutim, na Balkanu, postoje i tendencije koje idu u prilog stabilizaciji. Sve države u regionu su zainteresovane za postizanje političke stabilnosti i sve se trude da postignu stabilan razvoj, unaprede dobrosusedske odnose, prevaziđu nerešena pitanja i uključe se u opšte evropske procese i evropsku perspektivu. To ojačava mirni potencijal na Balkanu. Rusija nije zainteresovana za to da se na Balkanu otvaraju novi frontovi za političku konfrontaciju, ni sa državama regiona niti sa spoljnim igračima. Savremena Ruska politika na Balkanu objektivno doprinosi stabilizaciji, što je vidljivo na primeru srpsko – ruskih odnosa, koji su za poslednjih godinu, dve dobili karakter jako napredujućeg razvoja. Rusija je sarađivala i sa vladom Miloševića i sa vladom posle demokratske revolucije u Srbiji i sarađuje sa sadašnjom vladom i uvek vodi jednu istu liniju podrške Srbiji i podršku srpskom narodu.
Sadašnji odnosi sa srpskom vladom su okarakterisani sistematično razvijenim političkim dijalogom. Nikada odnosi nisu bili na tako visokom nivou i nikada nisu imali takav potencijal za budućnost, potencijal koji sada od vlada zavisi koliko će uspeti da se realizuje. Postoji proboj u trgovinsko ekonomskim odnosima posebno kada se radi o projektima u koji su uključene druge države u regionu, na primer projekat gasovoda „Južni tok“, ali se sve više pažnje se obraća i na kulturu i kulturni i humanitarni karakter odnosa što treba da igra veliku ulogu u odnosima između dva srodna naroda jer razvoj rusko-srpskih odnosa doprinosi stabilizaciji u celom regionu.
Nažalost, i dalje postoji tendencija da se rusko – srpski odnosi predstavljaju kao alternativna odnosa Srbije sa nekim drugim državama i posebno sa Evropskom Unijom. Ambasador Konuzin se stara da ubedi i srpske partnere i članove EU da se mogu napraviti takvi odnosi koji bi bili korisni i za EU i za Srbiju i za Rusiju. Rusija je i politički i materijalno i zbog ekonomskih interesa je zainteresovana za stabilnost na Balkanu. Tu liniju će Rusija trajno sprovoditi i u budućim decenijama.
Profesor Jovanović je u daljem toku Okruglog stola postavio pitanje koliko su stereotipi u ruskoj javnosti uticali na vođenje ruske politike prema Srbije 90-tih godina a koliko sada i koliko su stereotipi u zapadnom javnom mnjenju, o vekovnom rusofilstvu Srba profilisali zapadni diskurs o događajima na Balkanu.
Dr Dušan Reljić je kroz svoj „pogled spolja“ istakao da su stereotipi na zapadu uticali na formiranje zapadne politike prema krizi na prostoru bivše Jugoslavije uključujući i stereotip da je Srbija „peta kolona“ Rusije u Evropi. Krajem 90-tih je postojala i težnja da se sukob posmatra kao sukob demokratije i recidiva komunizma, odnosno naroda koji su sposobni da uđu u karolingsku Evropu i pravoslavnih naroda koji nisu sposobni za integraciju. Međutim, od 1999.g. postoji obećanje EU da će sve zemlje koje prihvate evropski acquis biti članovi EU, a sam NATO na primeru Albanije i Hrvatske nema ništa protiv da integriše i nominalno islamske zemlje kao što je Albanija. Stereotipi, prema Reljiću postoje ali oni ne determinišu presudno politiku.
Na zapadu su vidljive „poluge“ ruskog uticaja u Srbiji. Pre svega, Rusija ima pravo veta koje onemogućava overu pitanja statusa Kosova u Savetu bezbednosti UN. Osim toga, iz vida ne treba izgubiti ni pitanje preuređenja Bosne i Hercegovine, koje, ukoliko ne bude zasnovano na konsenzusu spoljnih i unutrašnjih činilaca, takođe može da vodi produženju konflikta. Prema Reljiću, ako Srbija ostane pri tome da polaže međunarodno-pravni zahtev na Kosovo i ako sebe vidi kao silu zaštitnika Republike Srpske, onda će biti u jednom dužem sukobu sa međunarodnim javnim mnenjem koje ima drugačije viđenje situacije. Osim toga, ruski uticaj na ovaj prostor leži i u tradiciji. Kod dela srpske elite koja se izražava u publikaciji Nova srpska politička misao, postoji težnja da se prihvati koncept „suverene demokratije“ – ideološka matrica koja bi trebala da se razlikuje od koncepta demokratije na zapadu.
Sve dok Srbija smatra da je Kosovo deo njene teritorije ona je upućena na Rusiju. Srbiji je potrebna energetska sigurnost i tržište gde će moći da plasira svoje proizvode. Rusija će, sa druge strane biti za jedan stepen prisutnija u EU ukoliko ima Srbiju u EU jer će Srbija na Rusiju gledati pozitivnije nego baltičke države Poljska i sl. Međutim, uključivanje Srbije, u EU nije gotova činjenica. Ukoliko u Srbiji dođe do usporenja modernizacije, ukoliko se EU udalji od Srbije a ekonomska situacija se pogorša, ukoliko se oko Kosova i BiH dođe do produbljivanja sukoba sa Zapadom, jačaće i afinitet u Srbiji prema traženju bližeg odnosa sa Rusijom.
Dr Modest Kolerov je istakao da je istorija uticala na rusku politiku prema Balkanu. Ruska diplomatija i spoljna politika u odnosu na Srbiju nije bila uvek dosledna i bila je istorijski zavisna, ali je za poslednjih 150 godina ruska politika imala realni svenacionalni konsenzus u odnosu na Srbiju. Politika nije uvek bila u skladu sa tim konsenzusom, ponekad je bila i suprotna tom konsenzusu, ali je konsenzus uvek postojao. Sa tačke gledišta tog konsenzusa, dolazak Putina na vlast je bio šok zbog onoga što je Rusija proživela u vezi sa Kosovom. Za većinu u Rusiji je bilo jasno da je Srbija samo početak i da to isto može da se dogodi sa Rusijom ako ne „stane na noge“. Kolerov je istakao da u zvaničnim dokumentima EU Srbija nije ne samo kandidat za članstvo, već nije ni potencijalni kandidat [Dušan Reljić je to osporio]. Na posletku, u vezi sa istupanjem Reljića, Kolerov je istakao da Rusiji nije potreban agent uticaja unutar EU niti posrednik, obzirom da ima direktnu komunikaciju sa EU.
Prof Jovanović je uokvirio Okrugli sto pitanjem o tome da li je politika Rusije od 1992.g. do danas bila jedinstvena ili postoje najmanje dve faze u tom procesu, faza Jeljcinove i Putinove politike.
Dr Nikolaj Petrov je istakao da je spoljna politika u Rusiji ona koja je bliža nacionalnom konsenzusu više od bilo koje druge. Prema Petrovu, postoji razumljiv kontinuitet između Jeljcinove i Putinove spoljne politike. U Jeljcinovo vreme, ruske ambicije nisu odgovarale mogućnostima a neke akcije u spoljnoj politici su razrađene još u Jeljcinovo vreme.
Što se tiče odnosa Rusije i Srbije, postojala su četiri perioda suštinskog antiamerikanizma u ruskoj spoljnoj politici i dva od njih su vezana za Srbiju (jedan u 1999.g. a drugi u vreme proglašenja nezavisnosti Kosova), iako to ne znači da je Srbija toliko važna u ruskoj spoljnoj politici. Petrov se nije složio sa tezom Kolerova o „moralnoj poziciji Rusije“ u vezi sa pitanjem statusa Kosova već je istakao da je ona bila vrlo pragmatična i stavila je Rusiju u tešku poziciju u vezi sa sopstvenim problemima sa separatizmom. Ovo je posebno važno u periodu kada centar slabi jer se Rusija može suočiti sa problemima separatizma republika na Severnom Kavkazu. Na posletku, često se misli da je spoljna politika Rusije za vreme Jeljcina bila previše pro-zapadna a za vreme Putina previše anti-zapadna. Prema Petrovu ona u oba slučaja nije bila dovoljno proruska.
U diskusiji su učešće uzeli još i Žarko Petrović i Dragan Vukšić, koji je istakao evoluciju termina „strateško partnerstvo“ koji je od „strateškog partnerstva u energetskoj sferi“, od posete predsednika Tadića Moskvi u decembru 2008.g. izgubio taj dodatak „u energetskoj sferi“ i povezao ga sa bliskom saradnjom Srbije i Rusije na međunarodnoj sceni, u vezi sa ruskom podrškom politici u vezi sa Kosovom, ali i srpske podrške ruskoj inicijativi o novom Ugovoru o evropskoj bezbednost, ističući da to može Srbiju da dovede u poziciju da bira između Rusije i EU, ukoliko ova inicijativa podeli ta dva činioca. Kolerov i ambasador Konuzin se nisu složili ističući da ovoj terminologiji ne treba pridavati takav značaj. Dragan Vukšić je reagovao u vezi sa pitanjem Jovanovića o tome da je u Srbiji postojala teza da Rusija nije pomogla a da je bila dužna. Za Vukšića, osnovni problem je u tome što Rusija nije pomogla u tome da se Milošević spreči da koristi Rusiju kao faktor do krajnjih granica u unutrašnjoj politici.
Sve video snimke sa temama sa Okruglog stola možete videti ovde.