Све видео снимке са темама са округлог стола можете видети овде
21 априла 2009.г. ISAC Фонд је организовао други округли сто у оквиру пројекта «праћење руско-српских односа“. округли сто послужио је и за презентацију трећег и четвртог извештаја пројекта. извештаје можете погледати овде.
Округли сто је био значајан догађај у Србији који је дао могућност да српска јавност чује познате аналитичаре и научнике из Русије, Украјине, Немачке и Србије. Учесници панела на Округлом столу су били др Модест Колеров, директор и уредник Информационе агенције „Регнум“ из Москве, др Николај Петров, научни саветник Московског Карнеги центра, др Јарослав Пилински, директор „Кеннан“ кијевског пројекта, из Украјине, др Душан Рељић, виши научни истраживач, при Немачком институту за међународну политику и безбедност и Алексеј Тимофејев, са Института за новију историју Србије..
- Учесници о Савременој Русији, њеном суседству и регион(у) привилегованих интереса
Ову тему на Округлом столу је модерирао Жарко Петровић, Консултант за питање Русије и ЗНД ИСАЦ фонда. Он је истакао, у току Округлог стола четири основна питања о савременој Русији, о суседству и региону-има привилегованих интереса и о руским вредностима у контексту западних вредности.
Др Николај Петров је током ове прве сесије стола повезао руску унутрашњу, са руском спољном политиком и истакао да су, посебно у последњих 8 година у Русији институције система слабиле, услед политике председника замене институција тзв. Супституцијама, које немају никакав легитимитет. Русија је данас, према Петрову, превише централизована и превише унитарна држава, где одсуствују теже и противтеже (цхецкс анд баланцес). Самим тим, њен систем је неефикасан. Иако то није био превелики проблем током економског просперитета, јер је неефективност била надомешћена огромним новцем, сада, у време кризе, тај новац нестаје а проблем настаје. Према Петрову прави проблем Русије је суштина руског политичког система, а не економија, како то тренутно представљају и чиме се тренутно, у време економске кризе, баве руски политичари. Тај политички систем води све већој неефикасности и управо је њега потребно модернизовати, упростити и унапредити.
У Русији, према Петрову, постоји подела на „чуваре“ и „чинитеље“. чувари, који су у већини би да сачекају да прође економска криза надајући се да ће Русија тада моћи да васпостави ситуацију каква је била пре кризе, а чинитељи би да нешто промене одмах. У оквиру чинитеља постоји даља подела на оне који предлажу изолационизам од остатка света чији је број нажалост већи од броја оних „либералних“ чинитеља који предлажу либерализацију и учешће Русије у глобализацији.
Русија има, осим економске, још две своје кризе: Прва је питање криза везана за прихватање новог економског модела који Русија жели да усвоји. 2007.г. усвојен је концепт државних корпорација а модел се састоји у огромном улагању у велике пројекте, и много подсећа на индустријализацију 40-тих и 50-тих година. То је, према Петрову погрешан пут који се више не преиспитује у Русији. Друга криза је питање концепта спољне политике који је представљен у августу прошле године (у Грузији) који је такође, према Петрову погрешан. Тај концепт је повезан са ширењем НАТО, питањем Косова и доношењем одлука у руском суседству без учешћа Русије и то је резултирало новом политиком и концептом зоне привилегованих интереса. То је, према Петрову, руска реакција на политику Запада да одлуке у руском суседству доноси без Русије, што је у неку руку разумљиво без обзира на то што је у августу прошле године тај концепт био пренаглашен.
У вези са вредностима, Петров је истакао да је традиционално гледано у Русији држава важнија од појединца и да се то тешко мења, али да се ипак мења. Млади људи у Русији данас имају сличне погледе као и млади на Западу. Питање тих вредности је повезано са питањем „меке моћи“ Русије, која данас не постоји, јер у Русији има јако мало стратешког мишљења а „мека моћ“, као концепт, захтева стратешки приступ државе.
У руској политичкој мисли постоји стара представа да се унутрашња политика развоја посебно од спољне. Промене у унутрашњој и спољној политици су неизбежне али их не треба очекивати док се не исцрпе средства акумулирана током последњих година. Осим тога, један од закључака Петрова је да се Русија неће после кризе вратити у ситуацију пре кризе.
Русија, према др Модесту Колерову, живи у условима када су глобална економија, инвестиције и капитализам умрли. За последњих 20 година Русија је имала посла са суседима који се воде принципима не само економског већ и полтичког национализма.
Има мало предлога о путу модернизације Русије у доба кризе нико према Колерову. У доба садашње кризе, економски национализам и окретање према унутрашњој тражњи је уобичајена ствар чак и за Европу. Питање, према Колерову, није у томе да ли постоји или не постоји ауторитарни режим у Русији, већ у томе што се испоставило да Русија, као и сви други у свету, није била спремна на економску кризу. Најпрогресивније гране привреде, које су прошле инвестиције и капитализацију на западу прве су страдале услед кризе, тако да сада постоји природна оријентација на унутрашњу тражњу, и ту нема никаквог политичког контекста.
Колеров види руске елите које дискутују у условима економске кризе као дискусију између владајућих бирократских либерала, бирократских европејаца и бирократских суверенизатора. Систем политичких партија у Русији одавно одговара систему у Европи, нарочито у свелу чињенице да политичких партија у смислу у коме су оне постојале у 19. веку више нема. То су данас или политике групе, или клубови или организвоане изборне групе.
Што се тиче медија у Русији, Колеров је истакао да се државна телевизија се одавно претворила у средство масовног култа али да је 90% штампе опозиционо а да је проценат публике интернет медија је једнак проценту публике штампаних медија.
У Русији спољну политику води председник а не Министарство спољних послова. Нова концепција спољне политике из 2008.г. коју је председник Русије одредио заостала је за реалношћу за 10 година. Тек прошле године је било признато оно што је Русија све време радила у последњих 10 година, а то је да штити своје интересе у суседним државама у региону привилегованих интереса. Колеров мисли да то није империјализам, већ минимална заштита своје куће на својим границама. Привилеговани интереси Русије су, према Колерову су, између осталог зона транизта и безбедности а сама концепција је, према г. Колерову копија Монро доктрине САД. Ново суседство и Источно партнерство Европске Уније су такође само регион привилегованих интереса ЕУ, али је разлика у томе да земље које су чланице Источног партнерства неће доносити политичке одлуке већ ће само делегирати своје суверенитет ЕУ, као што су то учиниле већ нпр. Украјина и Грузија предајући војну контролу над својим армијама НАТО-у. На послетку, Архетипни фактор руске спољне политике је то да се многи спољно-економски пројекти се развијају независно од унутрашње политике. Према Колерову, то је погрешно.
Основно што Србија треба да очекује од Русије, према Колерову, је да Русија потврди своје инвестиционе пројекте, мада се, обзиром на сложене односе Русије са Украјином чини да ти енергетски пројекти за Русију и немају алтернативу.
Што се тиче питања Косова, позиција Русије није била планирана као ни њен програм дејстава. Позиција Русије по Косову је био више морална него прагматична, али је Русија била интелектуално спремна за косовски проблем. Обзиром да је за Косово најтачнија прогноза скептична и песимистичка. Колеров мисли да чланство Србије у ЕУ и НАТО нема алтернативу, али да је друга ствар је то што ступање у ЕУ не гарантује територијалну целовитост Србије.
На крају, Колеров је подвукао да Русија није империја и да не може и неће куповати љубав ни од кога. На примеру Украјине, он је рекао да Русији „није потребна про-руска Украјина, већ про-украјинска Украјина“. Колеров је изразио своју скепсу у вези са тезом да је Европа заиста и носилац европских вредности и да постоји појам „европејаца“ што је митологија. Његова је теза да се вредности никако не смеју претварати у предмет трговине или робе. Смешни су разговори о томе да у Русији постоји посебан однос између појединца и државе, као што је то тврдио Николај Петров. За Колерова, осново што има Русија и што је вредно за свет је велика наука и култура и реална многонационалост. Колеров држи да је у блиској будућности могућа економска и политичка деградација а тамо где је деградација тамо је и експлозија национализма и унутрашњег конфликта а Русија, самим тим, нема другог избора осим да буде јака.
Др Душан Рељић је истакао да су САД и НАТО однеле одлучујућу и јасну победу у борби за утицај на Балкану. Постоји изјава тадашњег председника Путина на аеродрому Слатина из 2001.г. да Русија има у региону Југоисточне Европе стратешки интерес у геополитичком смислу и културне и религијске сродности између народа на овом простору и Русије. Садашњи руски председник Медведев је 1 септембра 2008.г. истакао да државе које се налазе у региону привилегованих интереса Русије не морају нужно да се граниче са Русијом. Међутим, према Рељићу, ова изјаве треба сагледати у контексту ширења америчког утицаја и контроле на Балкану од 1990.г. до данас. Обзиром да су Хрватска и Албанија приступиле НАТО-у 1 априла 2009.г. и да је чланство Македоније и Црне Горе вероватно, остаје питање Србије, као државе од посебног интереса за Русију као и босанских Срба који могу или не морају да се сложе са чланством Босне и Херцеговине у НАТО. У Србији [и Босни и Херцеговини] се конкретизује стратешки интерес Русије да се предупреди или одложи чланство Србије [и Босне и Херцеговине] у НАТО. Питање уласка Србије у регион привилегованих интереса Русије је отворено, обзиром да се подршка Русији у Србији повећала после проглашења независности Косова а смањила се подршка приступању Европској унији. Према Рељићевом мишљењу, постоји каузални однос између степена интегрисаности Србије у ЕУ и степена успеха снага у Србији које теже алтернативама другачијим од европских интеграција Србије. То ограничава могућности Русије на Балкану и у Србији али допушта различите опције за будућност.
Руско очекивање после завршетка Хладног рата је да такође буде добитник и да постане партнер Западу, што се није десило. Гаранције које су Русији дате у склопу разговора око уједињења Немачке да НАТО неће ширити своје војне инсталације на земље Варшавског уговора нису биле испоштоване и ту „Русија има право да се осећа изиграном“. Русија је покушавала да се укључи у међународну заједницу („бандwагонинг“), у нади да њени ће њен привилегован интерес бити уважен на подручју Југоисточне Европе. Обзиром да је доживела је крах пројекције војне снаге на Косову ту политику је почела да преиспитује а прошле године у Грузији је показала да ће тамо где може да пројектује своју снагу то и чинити. Кључни моменат за Русију и њене интересе је био њен покушај да пројектује своју војну моћ у Србији 1999.г. после заузимања аеродрома Слатина. Том приликом и од тог тренутка је већ успостављен ланац држава које су истовремено и граница пројекције руске моћи на регион Југоисточне Европе.
Председник Медведев је [у јуну у Берлину] 2008.г. предложио теме за разговор са Западом: питање Косова, питање ракета у Источној Европи и нуклеарно разоружање. Рељић је скептичан по питању могућности да осим нуклеарног разоружања, друге теме буду прихваћене из чега произилази да долази раздобље појачаног сукобљавање Русије са западним партнерима. Обзиром да САД одбијају тај привилеговани интерес Русије тј. ту тежњу да буде уважена у региону Југоисточне Европе, постоји могућност да и у наредним годинама остане континуитет руско – америчког сучељавања на овом простору.
Др Јарослав Пилински је истакао да Украјина, која је независна држава, већ дуго година тежи да свој пут развоја веже за западни модел зато што се совјетски систем доказао као неефективан. Он је подвукао тезу да центар мора да има програм за периферију те да се питање сепаратизма одувек поставља као питање недостатка програма центра за периферију, што је био проблем и бившег СССР-а и данашње Русије. У Украјини њене политичке елите често користе Русију као изговор за промашаје у унутрашњој политици и ту су се Пилински и Петров сложили. Већина Украјинаца види Русију и Русе у веома позитивном светлу, за разлику од тога како Украјину виде у Русији. Пилински је истакао да је одговорност за прошлост врло важно признање за будућност а да се Русија није са њоме суочила.
У разговору у оквиру прве сесије су учествовали још и проф др Мирослав Јовановић и Драган Вукшић, представник Форума за међународне односе из Београда. Проф Јовановић је истакао у вези са односом центар – периферија да је и у бившем СССР-у и у бившој Југославији, многе кривице које су у реалном животу биле кривице централних и федералних власти биле везиване за престонице нових држава, у светлу тога што те нове престонице држава, иако су тежиле да буду наследнице старих, нису могле да преузму одговорност за оно што су старе федералне власти радиле. Драган Вукшић је истакао да је питање привилегованих интересима није јасно јер из онога што је било речено на округлом столу произилази да је реч о посебним интересима и да је питање ко је привилегован у тим односима, да ли Русија или земље из тог региона привилегованих интереса. Такође, у вези са вредностима, Вукшић је изразио своје неслагање са Колеровим о томе да вредности не иду на тржиште, истичући да у савременом свету је све на тржишту али да су стварне цивилизацијске вредности само оне које наџиве своје ствараоце.
- Учесници о Русији на Балкану и о Србији и руским интересима на Балкану
Овај део Округлог стола је модерирао Проф. Др Мирослав Јовановић, који је поставио тон почетном делу разговора тражећи од учесника осврт на моменте у историји руско – српских односа, а посебно о стереотипним представама Србије у Русији. Јовановић је истакао да постоје фазе у односима између Русије и Србије, добра сарадња али и моменти разилажења. Он је подвукао потребу да се избегне честа замка да се руско-српски односи посматрају у стереотипним клишеима као „маћушка“ или „злој и деспотизму склоној Русији“ обзиром да су оба стереотипа нетачна и штетна. Јовановић је истакао да је Русија увек доследно у свакој од ситуација штитила увек разумљиво своје интересе, али да је увек била присутна када су се доносиле крупне одлуке које су се тицале Балкана. На послетку, он је затражио од учесника једно тумачење руско-српских односа и трендова, поготово када се ти они упореде са целином руских спољнополитичких интереса, обзиром да се у српској јавности о томе говори као о нечему што је континуирано и непримењиво.
Алексеј Тимофејев је истакао да традиционалне српске представе о Русији почињу још пре почетка 19 века, када се формира слика Русије као заштитника Срба. То је према његовом мишљењу довело до стереотипа да је Русија стално штитила Србе, до екстраполације појма мајке на страну државу и на послетку до одласка у другу крајност, која је због сукоба те представе Русије са реалношћу довела до фрустрације и до фобија у делу српског грађанског друштва. Та подела српског грађанског друштва је преживела до данашњег доба. Однос Русије према народима Западног Балкана није имао толико реални континуитет како се то чврсто верује. Логичније је издвојити низ посебних, мање повезаних раздобља. Таквих раздобља је било, према Тимофејеву, четири од којих неки могу поделити на под-раздобља. На послетку, историјски гледано, погрешно је тврдити да је постојала нека непрекидна политика Москве на Балкану али, исто тако је погрешно тврдити да периоди руске политике на овом простору нису имале никакве везе један са другим.
Посебан значај Округлом столу је дао амбасадор Руске Федерације у Србији, Александар Конузин. Он је истакао значај Балкана и Србије у руској уметности и култури са чиме се сваки Рус током свог образовања упознаје. Садашње стање руско-српских односа у балканском контексту је значајно, обзиром да постоје одређене „противречне тенденције“ и конфликтни потенцијал у појединим државама на Балкану. Догађаји у једном делу бивше СФРЈ могу да изазову нестабилност на читавом простору. Међутим, на Балкану, постоје и тенденције које иду у прилог стабилизацији. Све државе у региону су заинтересоване за постизање политичке стабилности и све се труде да постигну стабилан развој, унапреде добросуседске односе, превазиђу нерешена питања и укључе се у опште европске процесе и европску перспективу. То ојачава мирни потенцијал на Балкану. Русија није заинтересована за то да се на Балкану отварају нови фронтови за политичку конфронтацију, ни са државама региона нити са спољним играчима. Савремена Руска политика на Балкану објективно доприноси стабилизацији, што је видљиво на примеру српско – руских односа, који су за последњих годину, две добили карактер јако напредујућег развоја. Русија је сарађивала и са владом Милошевића и са владом после демократске револуције у Србији и сарађује са садашњом владом и увек води једну исту линију подршке Србији и подршку српском народу.
Садашњи односи са српском владом су окарактерисани систематично развијеним политичким дијалогом. Никада односи нису били на тако високом нивоу и никада нису имали такав потенцијал за будућност, потенцијал који сада од влада зависи колико ће успети да се реализује. Постоји пробој у трговинско економским односима посебно када се ради о пројектима у који су укључене друге државе у региону, на пример пројекат гасовода „Јужни ток“, али се све више пажње се обраћа и на културу и културни и хуманитарни карактер односа што треба да игра велику улогу у односима између два сродна народа јер развој руско-српских односа доприноси стабилизацији у целом региону.
Нажалост, и даље постоји тенденција да се руско – српски односи представљају као алтернативна односа Србије са неким другим државама и посебно са Европском Унијом. Амбасадор Конузин се стара да убеди и српске партнере и чланове ЕУ да се могу направити такви односи који би били корисни и за ЕУ и за Србију и за Русију. Русија је и политички и материјално и због економских интереса је заинтересована за стабилност на Балкану. Ту линију ће Русија трајно спроводити и у будућим деценијама.
Професор Јовановић је у даљем току Округлог стола поставио питање колико су стереотипи у руској јавности утицали на вођење руске политике према Србије 90-тих година а колико сада и колико су стереотипи у западном јавном мњењу, о вековном русофилству Срба профилисали западни дискурс о догађајима на Балкану.
Др Душан Рељић је кроз свој „поглед споља“ истакао да су стереотипи на западу утицали на формирање западне политике према кризи на простору бивше Југославије укључујући и стереотип да је Србија „пета колона“ Русије у Европи. Крајем 90-тих је постојала и тежња да се сукоб посматра као сукоб демократије и рецидива комунизма, односно народа који су способни да уђу у каролингску Европу и православних народа који нису способни за интеграцију. Међутим, од 1999.г. постоји обећање ЕУ да ће све земље које прихвате европски ацqуис бити чланови ЕУ, а сам НАТО на примеру Албаније и Хрватске нема ништа против да интегрише и номинално исламске земље као што је Албанија. Стереотипи, према Рељићу постоје али они не детерминишу пресудно политику.
На западу су видљиве „полуге“ руског утицаја у Србији. Пре свега, Русија има право вета које онемогућава оверу питања статуса Косова у Савету безбедности УН. Осим тога, из вида не треба изгубити ни питање преуређења Босне и Херцеговине, које, уколико не буде засновано на консензусу спољних и унутрашњих чинилаца, такође може да води продужењу конфликта. Према Рељићу, ако Србија остане при томе да полаже међународно-правни захтев на Косово и ако себе види као силу заштитника Републике Српске, онда ће бити у једном дужем сукобу са међународним јавним мнењем које има другачије виђење ситуације. Осим тога, руски утицај на овај простор лежи и у традицији. Код дела српске елите која се изражава у публикацији Нова српска политичка мисао, постоји тежња да се прихвати концепт „суверене демократије“ – идеолошка матрица која би требала да се разликује од концепта демократије на западу.
Све док Србија сматра да је Косово део њене територије она је упућена на Русију. Србији је потребна енергетска сигурност и тржиште где ће моћи да пласира своје производе. Русија ће, са друге стране бити за један степен присутнија у ЕУ уколико има Србију у ЕУ јер ће Србија на Русију гледати позитивније него балтичке државе Пољска и сл. Међутим, укључивање Србије, у ЕУ није готова чињеница. Уколико у Србији дође до успорења модернизације, уколико се ЕУ удаљи од Србије а економска ситуација се погорша, уколико се око Косова и БиХ дође до продубљивања сукоба са Западом, јачаће и афинитет у Србији према тражењу ближег односа са Русијом.
Др Модест Колеров је истакао да је историја утицала на руску политику према Балкану. Руска дипломатија и спољна политика у односу на Србију није била увек доследна и била је историјски зависна, али је за последњих 150 година руска политика имала реални свенационални консензус у односу на Србију. Политика није увек била у складу са тим консензусом, понекад је била и супротна том консензусу, али је консензус увек постојао. Са тачке гледишта тог консензуса, долазак Путина на власт је био шок због онога што је Русија проживела у вези са Косовом. За већину у Русији је било јасно да је Србија само почетак и да то исто може да се догоди са Русијом ако не „стане на ноге“. Колеров је истакао да у званичним документима ЕУ Србија није не само кандидат за чланство, већ није ни потенцијални кандидат [Душан Рељић је то оспорио]. На послетку, у вези са иступањем Рељића, Колеров је истакао да Русији није потребан агент утицаја унутар ЕУ нити посредник, обзиром да има директну комуникацију са ЕУ.
Проф Јовановић је уоквирио Округли сто питањем о томе да ли је политика Русије од 1992.г. до данас била јединствена или постоје најмање две фазе у том процесу, фаза Јељцинове и Путинове политике.
Др Николај Петров је истакао да је спољна политика у Русији она која је ближа националном консензусу више од било које друге. Према Петрову, постоји разумљив континуитет између Јељцинове и Путинове спољне политике. У Јељциново време, руске амбиције нису одговарале могућностима а неке акције у спољној политици су разрађене још у Јељциново време.
Што се тиче односа Русије и Србије, постојала су четири периода суштинског антиамериканизма у руској спољној политици и два од њих су везана за Србију (један у 1999.г. а други у време проглашења независности Косова), иако то не значи да је Србија толико важна у руској спољној политици. Петров се није сложио са тезом Колерова о „моралној позицији Русије“ у вези са питањем статуса Косова већ је истакао да је она била врло прагматична и ставила је Русију у тешку позицију у вези са сопственим проблемима са сепаратизмом. Ово је посебно важно у периоду када центар слаби јер се Русија може суочити са проблемима сепаратизма република на Северном Кавказу. На послетку, често се мисли да је спољна политика Русије за време Јељцина била превише про-западна а за време Путина превише анти-западна. Према Петрову она у оба случаја није била довољно проруска.
У дискусији су учешће узели још и Жарко Петровић и Драган Вукшић, који је истакао еволуцију термина „стратешко партнерство“ који је од „стратешког партнерства у енергетској сфери“, од посете председника Тадића Москви у децембру 2008.г. изгубио тај додатак „у енергетској сфери“ и повезао га са блиском сарадњом Србије и Русије на међународној сцени, у вези са руском подршком политици у вези са Косовом, али и српске подршке руској иницијативи о новом Уговору о европској безбедност, истичући да то може Србију да доведе у позицију да бира између Русије и ЕУ, уколико ова иницијатива подели та два чиниоца. Колеров и амбасадор Конузин се нису сложили истичући да овој терминологији не треба придавати такав значај. Драган Вукшић је реаговао у вези са питањем Јовановића о томе да је у Србији постојала теза да Русија није помогла а да је била дужна. За Вукшића, основни проблем је у томе што Русија није помогла у томе да се Милошевић спречи да користи Русију као фактор до крајњих граница у унутрашњој политици.