Марко Савковић, виши саветник, ИСАЦ фонд
Урсула фон дер Лајен, Доналд Трамп; Фото: Европска унија 2025.
Према подацима В-Дем и „Оur World in Data“, у свету данас постоји приближно једнак број аутократија и демократија. Наиме, након тзв. трећег таласа демократизације (који је трајао од 1970-тих до 1990-их), током ког су демократије постале доминантан облик друштвеног уређења међу државама, већ деценију уназад сведоци смо њиховог назадовања. У једном таквом свету, за политичаре који узимају моћ као темељан принцип политике отварају се бројне могућности.
Аутократе не желе нужно хаос; хаос је, уосталом, лош за посао. Оно што их занима јесте поредак, или међународни систем у коме су државе само формално једнаке. Истовремено, јасне сфере утицаја одређене су деловањем великих сила.
Тако је када Русија изврши агресију на Украјину; САД отму председника Венецуеле позивајући се на Монроову („Донроову“ по Доналду Трампу) доктрину; Израел (преемптивно?) напада суседе редом, а Кина пресреће и дисциплинује бродове Филипина на отвореном мору. „Јачи тлачи“, односно на енглеском, „weak suffer what they must“.
На почетку века моћ се настојала легитимисати савезништвима, „коалицијама вољних“. Више није тако. На дипломатским форумима се и даље разговара, али се не доносе одлуке, односно аранжмани који ће примирити (регионалне) кризе. Режим санкција Европске уније (ЕУ) Русији представља изузетак.
Још једна разлика у односу на време након Хладног рата јесте што је свет постао заиста мултиполаран. Не можете игнорисати Кину, или Индију; постоји низ регионалних сила („пивота“ око којих се други, мањи „окрећу“) које инсистирају на стратешкој аутономији и спремне су да је плате (Турска, Бразил). Њихови лидери, који могу али и не морају бити аутократе, одједном имају више опција и мање разлога да остану везани за једног партнера. Енергија се може набавити од једних, оружје од других, а технологија која прави разлику – у свакодневном животу, тржишној утакмици, на бојном пољу – од трећих.
Криза демократије последица је и понашања једног броја „водећих“ међу њима. Наступајући у међународним односима, принципе одговорности и људских права често подређују интересима крупног капитала. Оружје се продаје ауторитарним режимима упркос ратним злочинима; противи се укидању патената за вакцине како би се сачувао профит фармацеутских гиганата науштрб глобалног Југа; трошкови зелене транзиције екстернализују путем неконтролисаног рударења ретких минерала у сиромашнијим земљама.
Овде није важна идеологија, већ то како се гледа на политику, да ли је она инструмент за лично и богаћење људи у ужем кругу или не. Отуда сличности између режима, који сарађују јер деле интерес слабљења (независних) институција, медија, регулаторних тела.
Ана Аплбаум даље разрађује ову тезу и тврди како аутократе не теже формирању формалних савеза, већ одржању и ширењу „неформалне међународне мреже истомишљеника“, који државу (државе) користе као приватни ресурс. Путеви утицаја давно су трасирани лобирањем за одређене интересне групе. Ове актере повезује идеологија новца, пословни аранжмани, пројекти у енергетици или експлоатација природних ресурса.
Тренутно не постоји бољи пример од друге администрације Доналда Трампа. Граница између америчке спољне политике и приватних аранжмана Трампу блиске елите скоро да не постоји. Док Марк Рубио води осетљиве дипломатске преговоре, чланови уже породице (уједно изасланици председника) склапају послове са владама (и државним фондовима) истих оних земаља са којима преговарају – попут Саудијске Арабије, Катара и Уједињених Арапских Емирата.
Такви аранжмани, који укључују приливе стотине милиона долара у приватне фондове Трампових сарадника, представљају школске примере за сукоб интереса. Сумња се, врло вероватно са правом, да су уступци Вашингтона и спремност да се одобри извоз осетљивих технологија у вези са личном и корпоративном користи, а не јавним интересом.
Најконкретнија последица јесте криза поверења међу савезницима. Савезништва функционишу тако што стране претпостављају да ће бити предвидива и то на дужи рок. Ако те сигурности више нема, траже се алтернативе. Отуда толика улагања у стратешку аутономију, диверзификацију ризика (отварање нових трговинских веза) и покушаји да се умањи зависност од једног центра моћи. Није случајно што се све чешће расправља о идејама које би пре само неколико година изгледале незамисливо, попут институционалног повезивања Канаде са ЕУ (придружено чланство и сл.).
Одговор демократија, дакле, биће у комбинацији инструмената моћи, јачању отпорности и међународне сарадње. Прибегаваће обуздавању (управо је позиционирање ЕУ према Русији пример обуздавања – енг. containment прилагођеног 21. веку); одвраћању („сигнализирањем“ да би штета од напада вишеструко превазишла корист); до ангажовања (енг. engagement) – у вери да међузависност смањује могућност избијања конфликта. Најпознатији пример оваквог приступа је немачко „промена кроз трговину“ (нем. wandel durch handel), примењен у односу према Русији. Диверзификацију ризика смо поменули (као део ширег „де-рискинг“-а), а на располагању им је и могућност селективне сарадње у областима од заједничког интереса.
Најзад, тако што промовишу демократски модел владавине, подржавају „демократску отпорност“ и промовишу норме (повратак на rule-based order) демократије наступају асертивно у односу на конкурентске ауторитарне режиме.
То је суштинска, дугорочна предност демократија: њихова способност да производе легитимне институције, друштвене иновације и поверење. Трагање за равнотежом између безбедности и вредности остаје кључни стратешки задатак демократија у 21. веку.
Tекст је први пут објављен на порталу „Савремена политика“ 28. 9. 2026.