Фотографија: Бета/Милан Обрадовић
О посети председника Украјине Београду спекулисало се месецима. У „припреми терена“ имали смо неколико контаката на високом нивоу између Србије и Украјине, од посете председника украјинске Раде (парламента) Руслана Стефанчука до Вучићевог, другог по реду учешћа на самиту формата „Југоисточна Европа – Украјина“ у Одеси. Међутим, званичне билатералне посете до сада није било. Тим пре је 8. август важан датум у будућим украјинско-српским односима. Не значи он некакав драматичан заокрет у спољној политици (неко је на X-у лепо приметио: заокрет се одавно десио, ово је само „кување жабе“), већ отварање неких нових прилика.
Економија и обнова
Логика је неумољива. Украјина је, упркос рату, држава од 40 милиона становника и једно од већих европских тржишта. Није нормално да је земља која жели да развија извоз и привлачи инвестиције игнорише. Иако је Вучић током и након сусрета са Зеленским истакао да је трговинска размена прошле године достигла око 450 милиона долара, а да је у првих шест месеци ове године износила око 321 милион, то су и даље релативно скромне бројке у односу на величину и потенцијал две економије. Притом се не тргује производима високе додатне вредности, већ сировинама и полупроизводима, пре свега рудом гвожђа и минералним ђубривима, уз одређене пољопривредне производе (неко ће се присетити да су и наши тајкуни својевремено куповали земљу у Украјини, која се често називала и „житницом света“).
Постоји још један, веома конкретан разлог за приближавање. Србија већ годинама покушава да оконча процес приступања Светској трговинској организацији (WТО), уједно један од важних предуслова за даље напредовање ка чланству у Европској унији (ЕУ). Проблем је што WТО функционише на основу сагласности свих чланица, а билатерални преговори често имају једнаку политичку колико и економску димензију. У случају Украјине и Русије то је посебно изражено. Управо зато споразум о слободној трговини са Украјином – ако се нађе на агенди – може да послужи као инструмент за затварање отворених питања. Приближавање Кијеву се, дакле, може правдати врло конкретним интересима.
Ту је и питање шта након рата, када год се он завршио. Обнова Украјине ће представљати један од највећих подухвата у Европи 21. века. Већ данас се у Молдавији, рецимо, о томе говори као о огромној развојној прилици за цео регион. Србија, међутим, има проблем перцепције. У добром делу европске јавности и политичких кругова Београд доживљавају као исувише близак Москви. Ова, додајемо заслужена перцепција би српске компаније могла оставити без приступа једном од најуноснијих послова будућности. Гестови добре воље који јесу предузети (попут слања помоћи енергетском систему) неће бити довољни.
Јавна дипломатија на страну, постоји и друга, не баш вешто скривена реалност. Муниција произведена у српским фабрикама неколико година је до украјинског фронта стизала преко посредника. Ту причу својевремено су отворили западни истраживачки медији, а додатну тежину добила прошле недеље, када је дојучерашњи амбасадор САД, Кристофер Хил у разговору за Франкфуртер Аллгемеине Цајтунг рекао да су САД подржале набавку значајних количина српске муниције за Украјину преко посредника у Пољској и Чешкој. Хил је практично потврдио да је Београд знао где завршава роба која се извози. Тешко је веровати да је таква изјава дата без политичке процене да је тренутак за то повољан.
Москва и балансирање
Да ли ово значи да ће Москва мирно посматрати развој догађаја? Вероватно не. Русија располаже каналима утицаја у Србији и могла би да покуша да преко формалних и неформалних канала „пошаље поруку“. Њене могућности су, међутим, ограничене. Медији су под контролом или утицајем власти. Бројне неформалне групе су кооптиране. Најзад, заоштри ли превише са Београдом, ризикује да остане без последњег партнера у Европи. То да је од свих само Александар Вулин, чија је политичка тежина у овом тренутку у времену занемарљива, изабран да „објасни“ Русима како је посета дошла под „притиском Запада“, пуно говори. Пре ће бити да је она баш сада била потребна властима, и Вучићу. Њом се, у месецима уочи првих правих, неизвесних избора, купује мало времена, разумевања и подршке. Заборавља се на изостанак спољнополитичког усаглашавања, проблематичне посете званичника, давање држављанстава шаком и капом.
Још лакше ће објаснити ову посету својим бирачима. Наратив је спреман (и припреман): Србија води самосталну и аутономну спољну политику, разговара са свима и не прекида односе ни са једном важном државом. После покретања стратешког дијалога са САД, наставка интензивне сарадње са Кином и одржавања односа са Русијом, пријем Зеленског може се представити као још један доказ спољнополитичке флексибилности.
Нема ни опозиција превише простора за реакцију. Тешко је политички профитирати критиковањем доласка председника државе која није признала Косово, са којом Србија жели да унапреди трговинску сарадњу, убрза процесе везане за WТО и ојача своју позицију у европским интеграцијама. Заправо, много је лакше објаснити зашто је Зеленски дошао него – зашто није дошао раније. А од критике онога што је било или могло бити, у политици се не живи.
Због свега тога, ову посету не треба тумачити као напуштање досадашње политике балансирања. Пре би се могло рећи да је реч о њеном логичном наставку. Србија наставља да наоружава Украјину посредно, али не уводи санкције Русији. Развија стратешки дијалог са САД, а истовремено продубљује односе са Кином. Жели да постане део европских безбедносних и одбрамбених иницијатива, док паралелно инсистира на наративу спољнополитичке аутономије.
У таквој поставци ствари, питање више није зашто је Зеленски дошао у Београд. Право питање је зашто је за то било потребно толико времена.
Аутор: др Марко Савковић, виши саветник у ИСАЦ фонду и доцент на Универзитету Унион-Никола Тесла.
Текст је први пут објављен на интернет порталу Новог магазина.