Анализа наратива: Јерменска „издаја“ Русије и одговорност за пад Нагорно-Карабаха

Септембар 2023.

У оквиру програма Регионална иницијатива за борбу против дезинформација „Центар за борбу против дезинформација Западног Балкана: Разоткривање злонамерних утицаја кроз проверу чињеница и аналитичко новинарство“, представљамо вам нову месечну анализу лажних вести и дезинформационих наратива.

Јерменска „издаја“ Русије и одговорност за пад Нагорно-Карабаха

Поновна ескалација конфликта у региону Нагорно-Карабах 19. и 20. септембра 2023. године, који је окончан предајом јерменских снага и успостављањем пуне контроле над територијом од стране Азербејџана, усмерила је повећану пажњу јавности на (гео)политичку динамику у закавкаском региону у медијима на српском језику. Трагични догађаји у Нагорно-Карабаху, а у одређеној мери и реторика и спољнополитички потези Јерменије, били су повод за наратив о искључивој одговорности јерменских про-западних власти за пад овог региона.

Дана 19. септембра 2023. године азербејџанска војска је покренула операцију, коју је Министарство одбране Азербејџана означило као антитерористичку, са циљем поновног успостављања уставног поретка и уклањања илегалних оружаних формација са своје територије, против снага самопроглашене јерменске републике Нагорно-Карабах. Мање од 24 сата касније, уз одређено посредовање руског мировног контигента, закључено је примирје између представника Азербејџана и Нагорно-Карабаха. Према одредбама договора о примирју, предвиђено је распуштање свих оружаних снага етничких Јермена на том простору и предаја оружја азербејџанским властима, као и укидање њихових политичких институција до 1. јануара 2024. године, те су наговештени будући разговори око интеграције јерменског становништва са тог простора у азербејџански политички систем. Нагорно-Карабах је, као номинално самостални, али међународно непризнати јерменски ентитет, de facto престао да постоји.

У данима након што је примирје потписано и након што су обављени први и једини разговори око потенцијалне (ре)интеграције Јермена из Нагорно-Карабаха, свет су почели да обилазе трагични снимци и фотографије десетине хиљада јерменских избеглица које су одлазиле из Нагорно-Карабаха и упутиле се у Јерменију. До почетка октобра скоро сви становници, од процењених 120.000, су напустили Нагорно-Карабах, регион у коме су Јермени живели од 1. века пре нове ере и у коме се налази значајна културно-историјска баштина. Догађаји су изазвали забринутост и због могуће хуманитарне катастрофе и ширења нестабилности у ширем региону Јужног Кавказа.

Конфликт у Нагорно-Карабаху је био један од најпознатијих примера тзв. замрзнутих конфликата на свету и уједно најдуготрајнији спор-сукоб на читавом пост-совјетском простору. Русија је одржавала своје доминантно присуство и у овом „блиском иностранству“, као најважнији и као таква је била посредник у преговорима између Јерменије и Азербејџана око Нагорно-Карабаха, али и гарант решавања спора и одржавања мира у самом Нагорно-Карабаху. Додатно, Јерменија је једина пост-совјетска држава у којој је руски утицај постојан у континуитету и чија безбедносна архитектура је директно, скоро у потпуности, била везана за Русију.

Ипак, након најновије ескалације у Нагорно-Карабаху која је резултовала распуштањем јерменских институција и масовним исељавањем становништва, јерменске власти, на челу са премијером Николом Пашињаном, и велики део јавног мњења су оштро осудили Русију, уз нескривено незадовољство и разочарење неактивношћу руских трупа – мировног контигента на терену – као гаранта мира и спровођења претходних споразума.

Међутим, у српским про-владиним и про-руским медијима систематски је заузет другачији угао гледања и изграђен је наратив о искључивој одговорности западно орјентисаних власти Никола Пашињана, које су препустиле „за само један дан“ Нагорно-Карабах, циљано се окрећући у спољној и безбедносној политици против Русије.

Јерменија сама крива за исход због „издаје“ Русије

Најутицајнији про-владин таблоид Информер је пренео низ вести под насловима попут „Драма у Русији! Јерменија спрема страшан удар на Москву?! Пашињан једном одлуком може да изазове тоталну катастрофу“ и „Где је Пашињану била војска?! Тренира са Американцима!“, фокусирајући се посебно на наводни заокрет у спољној политици Јерменије према Западу и приближавање САД, што је утицало и на другачији, „реципрочни“ приступ Русије у контексту сукоба у Карабаху. Информер у свом тексту илустративно преноси изјаве бившег руског председника Дмитрија Медведева и једног од водећих пропагандиста Кремља Владимира Соловјова, који истичу да су се јерменске власти окренуле Западу који није пружио помоћ Јерменији или Нагорно-Карабаху, а да сада накнадно покушавају да окриве Русију за свој пораз.

Медији, попут портала Република, интернет издања дневног листа Српски телеграф, такође су усмерили „пажњу“ у свом извештавању на „издају“ Русије од стране прозападних јерменских власти, апострофирајући да су потези Јерменије разбеснели Москву и да Русија нема разлога да војно реагује у сукобу у Нагорно-Карабаху. У тексту Републике пренета је изјава да „америчка војска изводи вежбе у Јерменији; руководство Јерменије је одавно издало Русију, а главни пријатељи Јерменије су сада руски непријатељи Француска, ЕУ и САД (…) трећи карабашки рат очигледно неће дуго трајати.“

И други медији су наставили да тумаче догађаје у Нагорно-Карабаху, као и потоње анти-владине и анти-руске протесте који су потресли Јерменију. Балкански портал руског државног медија Russia Today  је указао да се „покушај приближавање Западу на крају није исплатио“ и да „ситуација не изгледа добро ни за Јермене ни за њиховог премијера Никола Пашињана.“ На РТ  је понављано да власти Јерменије „од своје земље праве таоце геополитичких игара Запада (…) њихови кораци су неубедљиво правдани наводним грешкама Руске Федерације и ОДКБ.“ Закључено је да је „због недоследног става јерменског руководства, које трчи за Западом и окреће леђа трилатералним споразумима са Русијом и Азербејџаном, изгубљено драгоцено време током којег је могао да се направи напредак у мировним преговорима.“

Про-руски портали Webtribune и Srbin.info, су, такође, фреквентно „промовисали“ овај наратив. У тексту под насловом „Удар Јерменије на Русију: Стручњак открио главни разлог издаје“ на Webtribune истиче се да ће „Пашињан по налогу Запада да говори и ради шта хоће (…) главна ствар је да се реши проблем истискивања Русије са Јужног Кавказа“. Srbin.info је објавио изјаву Марије Захарове у којој се наводи да није Русија та која је издала Јерменију, већ Брисел који „није ни намеравао да допринесе прекиду ватре нити пружању хуманитарне помоћи.“

Још један од повезаних наратива присутних у овом периоду, крајем септембра, након трагичних догађаја у Нагорно-Карабаху и егзодуса јерменске популације, био је тај да Русија, иако дуго времена гарант безбедности, и није била у могућности да активније интервенише када је сама Јерменија својим потезима променила реалност на терену и фактички признала суверенитет Азербејџана над Карабахом. Српско издање руског Спутника наглашава да су Никол Пашињан и званични Јереван сами признали да Нагорно-Карабах припада Азербејџану у мају 2023. године, уз изражавање спремности да признају територијални интегритет Азербејџана, додајући да су у сенци тог догађаја најновије критике јерменских власти.

Портал Ало је цитирао руског председника Владимира Путина који је изјавио да је „то када ће и на који начин Баку успоставити у Карабаху уставни поредак било само питање времена након што је Јереван признао суверенитет Бакуа.“ Додаје се, у тексту, да то није била одлука Русије, већ искључиво јерменских власти. РТ је објавио саопштење Кремља у коме се подсећа да Русија није била у обавези да штити Нагорно-Карабах и да су такве тврдње без основа, имајући у виду промењени статус ове области. У тексту Информера са српским саговорницима, издваја се коментар главног уредника РТ који указује да је јерменска влада одбила помоћ Русије, „признала спорни део Нагорно-Карабах, а сад се жали због тога.“

Ауторски текст за портал Нови Стандард, који је сугестивно насловљен „Јерменска лекција за Србе“, наглашава како „Пашињан и његови најближи савезници оптужују Русију за сопствену издају и неспособност.“ Ауторова констатација да „једном речју, код решења нагорно-карабашког питања Русија није имала ни један разлог да се након Пашињановог потпуног окретања колективном Западу конфронтира са Азербејџаном,“ илустративно сумира кључне наративе раширене у домаћим медијима.

Руски утицај на Јужном Кавказу у реалности уздрман

 У реалности, утицај Русије као најважнијег геополитичког актера на закавкаском простору је ослабљен и потенцијално отвара простор за друге велике и регионалне силе, у првом реду САД и Турску. Москва није успела да ефективно контролише ситуацију у региону, где једина има присуство својих снага на терену, нити у потпуности разреши сукоб и заустави непријатељства. Како пише Центар за стратешке и међународне студије, ограничена способност Русије да делује у посредовању између Јерменије и Азербејџана и спречи ескалацију конфликта у Карабаху је условљена потпуним фокусом Москве на рат у Украјини.

У тексту за Foreign Affairs, експерт и истраживач Фондације Карнеги Томас де Вал, подсећа да су се приоритети Русије на Кавказу, након агресије на Украјину, променили и да је Азербејџан постао важнији партнер од Јерменије, традиционалног савезника и најпрорускијег упоришта утицаја. Руски пристанак је био кључан и за низ агресивних аката власти у Бакуу, који су током прошле године претходили ескалацији конфликта. Чињеница је да је енклава Нагорно-Карабах, теоријски, била под заштитом руских мировних снага, јединих спољних оружаних снага у региону, али да су се безбедносне гаранције показале безвредним.

Такође је чињеница да су након другог рата у Нагорно-Карабаху 2020. године, у ком су Јерменија и руководство самопроглашене републике практично изгубили контролу над територијом, која је остала повезана само уским коридором са Јерменијом, при чему се развило уверење да Русија није учинила довољно да подржи Јерменију ни тада, власти и премијер Пашињан почели јавно да говоре о одрицању од територијалних претензија на регион. Истина, Јерменија никада ни формално није признала независност Нагорно-Карабаха, али је у претходним годинама мењала политички курс, иницирајући мировне преговоре са Азербејџаном и одређене уступке, као резултат постепеног повлачења Русије и слабљења некадашњег стратешког ослонца.

Фондација Карнеги за међународни мир, у својој анализи, примећује да је још од јесени 2022. године постало јасно да Русија није вољна да интервенише или материјализује војну помоћ Јеревану, услед чега су власти Никола Пашињана биле принуђене да диверзификују безбедносна партнерства. У потрази за инструментима и гарантима спољне безбедности Јерменије, која је дуго зависила од Русије, недовољно спремне да спроведе преузете обавезе, наступиле су, као изнуђена реакција, промене у безбедносној политици Јерменије и опрезни покушаји приближавања западним земљама. Додатно, указује се да су оправдања Москве у контексту сопствене инертности и политичких грешака – немогућности – да спречи хуманитарну катастрофу у Карабаху крајем септембра 2023. године неубедљива. Нејасно је како би политичка декларација Пашињана о спремности да прихвати територијални интегритет Азербејџана поништила безбедносне гаранције Русије јерменском становништву у Карабаху, које су дате трилатералним споразумом 2020. године.

Како је закључено, исход конфликта је лош и за Русију. „Неуспех руских напора у одржавању мира је угрозио дугорочно присуство Русије на јужном Кавказу,“ будући да Русија није успела да заустави напад Азербејџана нити егзодус Јермена, док је присутно последично очекивање да ће Јерменија покушати да пронађе гаранције другде и да руско присуство у самој Јерменији може бити доведено у питање.

Аутор: Игор Миросављевић