Analysis of the News “Western intelligence services once again quarreled Armenia and Azerbaijan”

September 2022

As part of the program Regional Initiative to Combat Disinformation, we present you a new analysis of fake news and disinformation narratives.

“Western intelligence services once again quarreled Armenia and Azerbaijan”

https://srbin.info/svet/zapadne-obavestajne-sluzbe-ponovo-posvadjale-jermeniju-i-azerbejdzan/

Currently the text is available only in Serbian.

 

U tekstu pred nama  analiziramo šta je istina i u kojoj je meri prisutna, a šta predstavlja otvorenu propagandu Kremlja iznesenu kroz stavove ruskog vojnog eksperta Alekseja Leonkova ali i drugih eksperata koji se u vesti spominju.

Gospodin Leonkov, iznoseći svoje viđenje najskorijih pograničnih okršaja između Jermenije i Azerbejdžana, ističe kako: „Bez sumnje ovo što se sada dešava i uopšte ceo ovaj sukob, pokrenule su zapadne obaveštajne službe, pre svega britanske i to od trenutka kada je u Azerbejdžanu registrovana britanska kompanija „Britiš petroleum“. Možemo reći da su se pojavili i njihovi turski saveznici. Sve što je kasnije dovelo do 44-dnevnog rata 2020. godine upravo je rezultat tih aktivnosti.“

Ovakve izuzetno oštre optužbe autor ne potkrepljuje dokazima ili izvorom informacija. Takođe,  pretragom na internet pretraživaču ne mogu se pronaći podaci o umešanosti spomenute kompanije u obaveštajne aktivnosti niti otpočinjanje sukoba. U nastavku teksta autor dodaje: „Uprkos činjenici da su oni tamo vodili mirne aktivnosti, vadili naftu i pomagali, ipak su nekako uticali na ovaj proces i nastavljaju da utiču.“ U ovoj rečenici autor pokazuje da se primarna delatnost kompanije ne dovodi u pitanje, ipak tvrdi da su „nekako“ uticali čime otkriva da nema dokaz niti valjane podatke kojima bi potkrepio svoju tvrdnju. Iz istog razloga nemanja dokaza i nagađanja sporna je i tvrdnja da kompanija „nastavlja da utiče“ na ratna dejstva. Ovakvom ocenom čini se da sam ekspert dovodi u pitanje svoj stav i pojačava utisak da je reč o lažnoj vesti.

Ono što ne treba zanemariti u tumačenju trenutnih zbivanja jeste i istorijska uloga Rusije na prostoru Kavkaza, gde je ona nastupala kao imperijalna sila uz primenjivanje starog rimskog obrasca „zavadi pa vladaj“ nad tamošnjim narodima. Stoga mnogi današnji problemi, kao što su teritorijalne razmirice i etnička trvenja, mogu se razumeti kao rezultat delovanja raznih ruskih/sovjetskih administratora i kartografa. Oni su iscrtavanjem mapa stvorili granice političkih entiteta oko kojih žitelji ovog problematičnog područja do danas ne mogu da se dogovore.

 

U tekstu se navodi kako je i poslednji otvoreni sukob dve zemlje, Drugi rat za Nagorno Karabah iz 2020. godine, okončan nakon diplomatskih delovanja Rusije. Ovde se  izostavlja činjenica da su ruske trupe bile stacionirane na teritoriji Jermenije i pre izbijanja neprijateljstava (102. ruska vojna baza), te da je njihovo pravovremeno i pravilno delovanje moglo da utiče na prevenciju sukoba.

Leonkov i najnovije zaoštravanje na granici dve zemlje povezuje sa nastojanjima Zapada da potkopa Rusiju, po sopstvenoj oceni „taktičkim uspesima Rusije u zoni specijalne vojne operacije u Ukrajini i pregrupisavanjem snaga, kao i željom Zapada da razvuče Rusiju na više frontova.“

Pregledom internet portala, može se naći potvrda za autorove navode o obnovi neprijateljstava. No u drugim medijima nailazi se na umerenije viđenje tragičnih dešavanja, bez označavanja bilo koje strane sile, njene obaveštajne službe ili kompanije, kao podstrekača. Na datom primeru možemo videti kako se i stvarni događaji mogu zloupotrebiti da odgovaraju željenom narativu, u ovom slučaju o ratnohuškačkom Zapadu i dobronamernoj Rusiji.

Osim gore navedenih, možemo pronaći i umerenija tumačenja skorašnjih zbivanja, u takva bismo mogli ubrojati i ona koja iznosi Dmitrij Drozdenko. Prema njegovim rečima: „U svakom slučaju, još nema direktnih dokaza, jer nije jasno ko je prvi započeo granatiranje, pošto je izvedeno sa dve strane. Postoji mogućnost da su neke sile, da tako kažemo treće snage na to uticale, ali i dalje nema dokaza, niti se neko na tu temu oglasio, uključujući i Moskvu“.

Pri kraju rada ističe se kako je Rusija već  dosta učinila na uspostavljanju mira između zaraćenih strana, no ističe se bojazan kako to verovatno nije dovoljno i daje se predlog za angažman i drugih zemalja poput Turske za koju se veruje da bi mogla doprineti smirivanju tenzija. Prema izjavi gospodina Drozdenka: „U principu, Moskva je već učinila mnogo da stabilizuje situaciju oko Nagorno-Karabaha, ali ja vidim samo napore Moskve, a to nije dovoljno da mir stigne u region, pošto strane koje su u sukobu, uprkos činjenici da su potpisale trileteralni sporazum, nisu bile zadovoljne rezultatima ratnih dejstava.” Ovakvim tvrdnjama autor potvrđuje narativ da je jedino Rusija angažovana na uspostavljanju mira i da je usamljena u svojoj ulozi mirotvorca.

Na samom kraju daje se istorijski pregled nemirnih zbivanja na Kavkazu ali i složena etnička slika tamošnjeg prostora koja predstavlja ozbiljnu prepreku na  putu iznalaženja trajnog i održivog rešenja. Ovakvom ocenom se Rusiji daje alibi za dosadašnje neuspešne, ali i buduće pokušaje u pacifikaciji regiona i ističe se kako bi ipak Rusija morala biti ta koja će odlučno delovati na konačnom stabilizovanju prilika na tom nemirnom području.