Анализа вести: „Лаж као спас за Запад: Косачов о покушају да се искриви слика света и убеђивањима о руској претњи“

Новембар 2025.

У оквиру програма Регионална иницијатива за борбу против дезинформација „Центар за борбу против дезинформација Западног Балкана: Разоткривање злонамерних утицаја кроз проверу чињеница и аналитичко новинарство“, представљамо вам нову анализу лажних вести и дезинформационих наратива.

Лаж као спас за Запад: Косачов о покушају да се искриви слика света и убеђивањима о руској претњи

https://lat.sputnikportal.rs/20251106/laz-kao-spas-za-zapad-kosacov-o-pokusaju-da-se-iskrivi-slika-sveta-i-ubedjivanjima-o-ruskoj-pretnji-1192193605.html

У тексту који је објавио Спутњик, руски званичник Константин Косачов износи низ оптужби на рачун политичара и аналитичара НАТО-а, тврдећи да се баве „прекрајањем информација“ и измишљањем слике о руској претњи. Већ у уводним реченицама јасно је да је реч о наративу који има за циљ да делегитимизује ставове западних држава о руској агресији и да ослаби међународни консензус о безбедносним ризицима које представља руска политика. Косачов, пише Спутњик, оптужује Запад за „изобличавање слике света“, истичући да је Русија у њиховој перцепцији главни предатор, док Запад наводно себе приказује као „цветну башту“. Овакве формулације, преузете из његове објаве на Телеграму, део су уобичајеног руског пропагандног репертоара: поједностављивање, карикирање и пребацивање одговорности.

Косачов такође тврди да Запад измишља „закономерности“ руске агресије, па карикира западне процене речима да се наводно тврди како Русија жели да „освоји балтичке државе, Источну Европу и затим целу Европу“. Овакво претеривање има један једноставан задатак — да прикаже западна упозорења као бесмислена и претерана, иако су та упозорења заснована на реалним потезима Русије у последњих десет година: од анексије Крима и рата у Украјини, до бројних случајева сајбер напада, саботажа и дестабилизације суседних држава. У том контексту и изјава генералног секретара НАТО-а Марка Рутеа, коју Спутњик такође наводи, губи смисао јер се представља као аргумент за западну агресивност, уместо као реалистична процена безбедносне ситуације у Европи.

Спутник такође преноси изјаве руског политиколога Никите Мендковича, који понавља централни наратив руских државних медија — да „колективни Запад“ наводно подстиче међунационалне и верске сукобе у Русији како би је ослабио. Он тврди да се у америчком парламенту разматрала тема о распарчавању Русије и да Запад финансира „сепаратистичке и екстремистичке покрете“. Спутњик ове тврдње преноси без икаквих доказа, што је типична техника руских медија: коришћење оптужби које звуче озбиљно, али се не заснивају ни на једном кредибилном извору.

Мендкович износи и историјске примере колонијалних политика, наводећи Велику Британију у Индији или распад Југославије, како би доказао да Запад наводно и данас користи исте методе. Овај приступ је селективан и намерно поједностављен: историјски примери се бирају и интерпретирају тако да учврсте унапред постављену тезу. Важно је нагласити да данас западне државе не воде политику колонијалне доминације, већ заговарају међународне стандарде, решавање сукоба мирним путем и поштовање људских права. Управо због таквих принципа Европска унија и НАТО критикују Русију — не зато што желе да је разбију, већ зато што њене акције нарушавају стабилност у региону и представљају претњу европској безбедности.

У закључку, Мендкович тврди да Русија одговара јачањем „унутрашњег јединства“, што се у пракси своди на додатно стезање унутрашње контроле и смањење простора за критику. Спутњик ове изјаве представља као рационалан и патриотски одговор на спољне претње, док се прави циљ оваквих наратива види у покушају да се хомогенизује јавност и скрене пажња са стварних проблема у Русији — економске стагнације, недостатка слободе медија, политичке репресије и међународне изолације.

Дакле, оба Спутњикова текста функционишу као део истог, добро познатог пропагандног оквира: Запад се приказује као агресор, Русија као жртва, а комплексни међународни односи се своде на теорију завере. Циљ је да се ослаби поверење у Запад и оправда руска спољнополитичка и унутрашња политика.

Аутор: Наташа Станојевић