Анализа вести „Западне обавештајне службе поново посвађале Јерменију и Азербејџан“

Септембар 2022.

У оквиру програма Регионална иницијатива за борбу против дезинформација, представљамо вам нову анализу лажних вести и дезинформационих наратива.

„Западне обавештајне службе поново посвађале Јерменију и Азербејџан“

 https://srbin.info/svet/zapadne-obavestajne-sluzbe-ponovo-posvadjale-jermeniju-i-azerbejdzan/

 

У тексту пред нама анализирамо шта је истина и у којој је мери присутна, а шта представља отворену пропаганду Кремља изнесену кроз ставове руског војног експерта Алексеја Леонкова али и других експерата који се у вести спомињу.

Господин Леонков, износећи своје виђење најскоријих пограничних окршаја између Јерменије и Азербејџана, истиче како: „Без сумње ово што се сада дешава и уопште цео овај сукоб, покренуле су западне обавештајне службе, пре свега британске и то од тренутка када је у Азербејџану регистрована британска компанија „Бритиш петролеум“. Можемо рећи да су се појавили и њихови турски савезници. Све што је касније довело до 44-дневног рата 2020. године управо је резултат тих активности.“

Овакве изузетно оштре оптужбе аутор не поткрепљује доказима или извором информација. Такође, претрагом на интернет претраживачу не могу се пронаћи подаци о умешаности споменуте компаније у обавештајне активности нити отпочињање сукоба. У наставку текста аутор додаје: „Упркос чињеници да су они тамо водили мирне активности, вадили нафту и помагали, ипак су некако утицали на овај процес и настављају да утичу.“ У овој реченици аутор показује да се примарна делатност компаније не доводи у питање, ипак тврди да су „некако“ утицали чиме открива да нема доказ нити ваљане податке којима би поткрепио своју тврдњу. Из истог разлога немања доказа и нагађања спорна је и тврдња да компанија „наставља да утиче“ на ратна дејства. Оваквом оценом чини се да сам експерт доводи у питање свој став и појачава утисак да је реч о лажној вести.

Оно што не треба занемарити у тумачењу тренутних збивања јесте и историјска улога Русије на простору Кавказа, где је она наступала као империјална сила уз примењивање старог римског обрасца „завади па владај“ над тамошњим народима. Стога многи данашњи проблеми, као што су територијалне размирице и етничка трвења, могу се разумети као резултат деловања разних руских/совјетских администратора и картографа. Они су исцртавањем мапа створили границе политичких ентитета око којих житељи овог проблематичног подручја до данас не могу да се договоре.

У тексту се наводи како је и последњи отворени сукоб две земље, Други рат за Нагорно Карабах из 2020. године, окончан након дипломатских деловања Русије. Овде се  изоставља чињеница да су руске трупе биле стациониране на територији Јерменије и пре избијања непријатељстава (102. руска војна база), те да је њихово правовремено и правилно деловање могло да утиче на превенцију сукоба.

Леонков и најновије заоштравање на граници две земље повезује са настојањима Запада да поткопа Русију, по сопственој оцени „тактичким успесима Русије у зони специјалне војне операције у Украјини и прегруписавањем снага, као и жељом Запада да развуче Русију на више фронтова.“

Прегледом интернет портала, може се наћи потврда за ауторове наводе о обнови непријатељстава. Но у другим медијима наилази се на умереније виђење трагичних дешавања, без означавања било које стране силе, њене обавештајне службе или компаније, као подстрекача. На датом примеру можемо видети како се и стварни догађаји могу злоупотребити да одговарају жељеном наративу, у овом случају о ратнохушкачком Западу и добронамерној Русији.

Осим горе наведених, можемо пронаћи и умеренија тумачења скорашњих збивања, у таква бисмо могли убројати и она која износи Дмитриј Дрозденко. Према његовим речима: „У сваком случају, још нема директних доказа, јер није јасно ко је први започео гранатирање, пошто је изведено са две стране. Постоји могућност да су неке силе, да тако кажемо треће снаге на то утицале, али и даље нема доказа, нити се неко на ту тему огласио, укључујући и Москву“.

При крају рада истиче се како је Русија већ  доста учинила на успостављању мира између зараћених страна, но истиче се бојазан како то вероватно није довољно и даје се предлог за ангажман и других земаља попут Турске за коју се верује да би могла допринети смиривању тензија. Према изјави господина Дрозденка: „У принципу, Москва је већ учинила много да стабилизује ситуацију око Нагорно-Карабаха, али ја видим само напоре Москве, а то није довољно да мир стигне у регион, пошто стране које су у сукобу, упркос чињеници да су потписале трилетерални споразум, нису биле задовољне резултатима ратних дејстава.” Оваквим тврдњама аутор потврђује наратив да је једино Русија ангажована на успостављању мира и да је усамљена у својој улози миротворца.

На самом крају даје се историјски преглед немирних збивања на Кавказу али и сложена етничка слика тамошњег простора која представља озбиљну препреку на  путу изналажења трајног и одрживог решења. Оваквом оценом се Русији даје алиби за досадашње неуспешне, али и будуће покушаје у пацификацији региона и истиче се како би ипак Русија морала бити та која ће одлучно деловати на коначном стабилизовању прилика на том немирном подручју.