Анализа наратива: „Обрачун са медијима у Србији: Напад на новинаре, опозицију и Запад“

Март 2024.

У оквиру програма Регионална иницијатива за борбу против дезинформација „Центар за борбу против дезинформација Западног Балкана: Разоткривање злонамерних утицаја кроз проверу чињеница и аналитичко новинарство“, представљамо вам нову месечну анализу лажних вести и дезинформационих наратива.

Обрачун са медијима у Србији: Напад на новинаре, опозицију и Запад

Стање медија у Србији је у дужем периоду проблематично, а држава последњих година доживљава стални пад на листама у погледу слободе медија. Напади на медије и новинаре су, према подацима НУНС-а, током 2023. постали учесталији, док је упитна политичка воља да се они спрече или процесуирају.

Март 2024. године је обележен низом инцидената према представницима медија, упућивањем анонимних и отворених претњи новинарима, те организовањем кампања од стране провладиних медија у којима се промовишу анти-западни наративи.

Ови догађаји само су се надовезали на лоше вести по медије у Србији с почетка ове године. Почетком фебруару, оштру реакцију дела јавности је изазвала контроверзна пресуда Апелационог суда у Београду, којом су ослобођена четворица припадника бивше Службе државне безбедности од оптужби за убиство новинара Славка Ћурувије 1999. године. Овиме је преиначена пресуда којом су ова лица првобитно проглашена кривим и осуђени на 100 година затвора.

Ћурувија је био један од најоштријих критичара режима Слободана Милошевића, чији су бројни високи званичници данас поново део власти. Његово убиство је у јавности дуго времена посматрано као симбол обрачуна државних структура са медијима.

Реакције и протесте дела јавности на пресуду провладини медији су релативизовали и сместили у дневнополитички контекст напада на опозицију. Илустративан је текст највећег прорежимског таблоида Информера у коме се истиче да претходна власт није решила овај случај, те да је „случај Ћурувија још једном показао сву беду и лицемерје опозиције…чак и за сопствена непочинства су у стању да оптуже Вучића“.

Напади на новинаре локалних медија

У наредним недељама догодило се неколико инцидената – претњи, напада или таргетирања новинара – са којима су посредно или непосредно повезани званичници владајуће већине. Новинарки Гордани Момчиловић Илић из Старе Пазове, која је истраживала незаконито постављање угоститељских објеката у градском парку, након објављених текстова су упућене отворене претње, на које надлежне институције нису дале одговор.

Снимци из суседног војвођанског места Инђије су обишли јавност почетком марта, а на њима се види како припадници општинског обезбеђења физички нападају локалну новинарку са портала ИН медија Верицу Маринчић и избацују је из општинске зграде, не дозвољавајући да присуствује конференцији за штампу председника општине. Новинарска удружења и поједине политичке странке су осудиле напад и неадекватну реакцију представника власти.

Паралелно, председник привременог органа града Београда и бивши градоначелник Александар Шапић у континуитету на својим конференцијама за штампу таргетира и упућује увреде представницима критички настројених медија, превасходно у оквиру Јунајтед медија групе. Током марта је, заоштравајући однос власти са овим медијима, јавно одбијао да одговара на било које постављено питање њихових новинара.

Истовремено, провладини медији су промовисали наратив о томе да је Шапић „развалио“ или „разбуцао“ „тајкунске,“ „ђиласовске,“ „прозападне“ медије. Информер је писао о Шапићевим оптужбама да критички медији лажу, злоупотребљавају и фалсификују инфомације о њему и активностима владајуће странке, преносећи изјаву како „постају једна антисрпска телевизија, један антисрпски медиј.“

Поларизујуће и отежане околности у којима новинари у Србији раде, неретко под отвореним притисцима владајућих структура, утичу и на то да напади долазе не само из кругова блиских власти, већ и из ширег друштвеног миљеа. Пример је кампања против новинарке Н1 Ксеније Павков, која је почела на друштвеној мрежи Телеграм, а онда се проширила на друге друштвене мреже, поводом извештавања испред Центра за социјални рад у Новом Саду на протесту због одузимања деце.

Цензоловка наглашава да се „бес са институција преусмерио на медије и да им је онемогућен нормалан рад.“ Ксенија Павков се нашла и на мети појединих проруских медија, који су је неосновано оптуживали да је извештавала са протеста испред Филозофског факултета у Новом Саду бранећи новинара и професора Динка Грухоњића, сугеришући притом да је реч о заштити личних интереса и привилегија.

Случајеви Лалић и Грухоњић: Врхунац тензија

Провладини медији су, током марта, подстицали кампању против одређених новинара доводећи њихово деловање у везу са српском опозицијом и западним државама. Председница Независног удружења новинара Војводине Ана Лалић је због својих изјава на фестивалу у Дубровнику о „досрбљавању“ Војводине и активностима Српске православне цркве у Војводини била на мети таблоида попут Ало и Информера.

Информер је оптужио Лалић да „наставља са антисрпском хистеријом“ и да је „новинарка тајкунског листа“ која учествује на антисрпским фестивалима, те да окривљује Србију за сва дешавања из деведесетих година 20. века, повезавши притом без икаквих основа њене ставове са ставовима српске опозиције.

Ало је наглашавао да „Ана Лалић сеје антисрпску мржњу“ и да је тражила увођење санкција Србији, додајући како је „уједињеним србомрсцима главни кривац за све (председник Србије) Александар Вучић.“ Иако су одређене изјаве Ане Лалић контоверзне и наилазе на подељена мишљења, провладини таблоиди су их злоупотребили у сврхе кампање против опозиције и независних новинара.

Далеко најоштрије реакције јавности изазвале су изјаве професора Филозофског факултета у Новом Саду и бившег председника Независног удружења новинара Војводине Динка Грухоњића, дата на истом фестивалу годину дана раније. Делови снимка су селективно изабрани и објављени у марту, након скоро годину дана од одржавања дубровачког фестивала 2023. године. На њима Грухоњић иронично коментарише истоветност свог имена са именом усташког команданта из периода Другог светског рата, позитивно се одређује према независности Војводине и критикује Српску православну цркву, што је довело до снажних критика дела јавности.

Убрзо су провладини и проруски медији искористили овај случај за покретање кампање против Грухоњића, притом промовишући, у различитој мери, анти-опозиционе и анти-западне наративе. Вишедневне тензије су кулминирале када је група младића, са којима се солидарисао и градоначелник Новог Сада, на неколико дана блокирала Филозофски факултет у Новом Саду, тражећи отказ за Грухоњића.

У медијима, саговорници Информера су означили да „Динко Грухоњић спроводи ментални тероризам“ и да је тужилаштво у обавези да покрене поступак због изазивања расне и верске нетрпељивости, „јер ће овакво понашање (у супротном) покренути ланац насиља.“ Информер је користио овај случај и за нападе на опозицију и независне медије, тврдећи да „НВО медији не бирају средства и покушавају да обману јавност“ водећи „јадну, бедну и страшну кампању одбране Динка Грухоњића.“

У истом кључу се може тумачити и таргетирајући текст под насловом „Анатомија фашизма – Динко Шакић Грухоњић и његови грађанистички неофашисти“ који је за Информер написао посланик владајуће Српске напредне странке, а у коме се истиче наводна идеолошка повезаност српске проевропске опозиције и Грухоњића.

Проруски медији, попут балканског сервиса руског државног РТ, такође су писали о случају Динка Грухоњића, али из нешто другачијег угла. Они су наглашавали везе српских либералних новинара и западних држава, које наводно промовишу агенду супротстављену националним интересима Србије. РТ тако доводи у питање да ли је Грухоњић жртва медијских напада, уз сугестије да његове пројекте финансирају западне амбасаде и организације, као и да је његова позиција привилегована због тога. У ауторском тексту на РТ наглашава се да је „српски национализам најбезбедније и најуносније нападати,“ те да (Грухоњићева) „критика српског национализма отвара и врата успеха, па ће тако са много мање труда остварити финансијска, друштвена, па и академска постигнућа, него што је то уобичајено.“

Овај медиј сугерише се да је Србија (полу)колонија са преовлађујућом културом аутошовинизма, на основу чега се даље тврди да Динко Грухоњић као новинар и професор није угрожен, тј. релативизују се објективне претње које су упућиване из одређених кругова. На тај начин је писао и Спутник, у чијим текстовима се истиче да су „Динко Грухоњић и њему слични директан производ америчког мешања и мешања колективног Запада у наше друштво и друштвене односе и они се осећају заштићено као бели медведи.“

Аутор: Игор Миросављевић